Na Svetski dan mentalnog zdravlja razgovarali smo sa prof.dr Jelenom Radosavljev Kirćanski, renomiranom ekspertkinjom u ovoj oblasti, osvrnuvši se na ovogodišnju temu: „Mentalno zdravlje na radnom mestu“.

Kao stručna konsultantkinja IOM-a zadužena za pružanje profesionalne psihološke podrške terenskim timovima IOM-a koji rade u prihvatnim i centrima za azil u Srbiji, profesor Kirćanski je održala obuku o tehnikama prevencije sagorevanja, sekundarne traume, emocionalnog umora i stresa. Ovo je bio odličan povod za razgovor o borbi protiv stresa na radnom mestu i mehanizmima za očuvanje mentalnog zdravlja.

Znajući da su humanitarni radnici, posebno oni na terenu, koji su u direktnom kontaktu sa korisnicima, često izloženi stresnim situacijama, šta biste izdvojili kao najčešće psihičke poteškoće sa kojima se humanitarni radnici suočavaju u svakodnevnom radu?

- Za relativno kratko vreme koje sam provela u supervizijskom radu sa IOM humanitarnim radnicima na terenu, videlo se koliko se priroda njihovog posla, zahtevi i uslovi rada, stalno menjaju. Shodno tome se menjaju i izazovi sa kojima se suočavaju. Često se od njih zahteva da budu mobilni, čak i da menjaju mesto boravka na duže vreme, da se brzo uklope u novo okruženje, što predstavlja svojevrsnu replikaciju iskustva migrantske populacije sa kojom rade. U tim uslovima, tema gubitka (kuća, porodica, prijatelji) je sveprisutna. Stoga humanitarni radnici najemotivnije reaguju na situacije gubitka sa kojima su se sami migranti suočavali – iznenadna, neočekivana preseljenja iz jednog centra u drugi, gubitak ličnih stvari i dokumenata, povrede koje su migranti zadobili u saobraćajnim nezgodama prilikom krijumčarenja, traume koje su se desile tokom putovanja... Ovi događaji izazivaju osećaj bespomoćnosti, koji humanitarni radnici, navikli da pomažu i rešavaju probleme, teško podnose. Od toga se brane ljutnjom na sistem, procedure i administraciju.  Kao najčešće teškoće izdvojila bih suočavanje sa sopstvenim i proceduralnim ograničenjima.

🔵Iako su se od početka mešovitih migracionih tokova na mnogo načina menjali i radno okruženje i sam kontekst, IOM kontinuirano pruža direktnu pomoć i zaštitu migrantima, među kojima su često žrtve trgovine ljudima, migranti koji se vraćaju u svoje zemlje porekla i druge ranjive kategorije korisnika. Ekscesi i vanredni slučajevi se takođe dešavaju. Svaka od ovih promena i izazova postavlja nove radne zahteve zaposlenima. Koje su glavne interne i eksterne strategije koje humanitarni radnici primenjuju u suočavanju sa promenama, izazovima i poteškoćama u svom radu?

-Stekla sam utisak da je timski rad glavna zaštitna snaga humanitarnih radnika. Za njih je veoma važan osećaj pripadnosti timu, lojalnost i podrška koju pružaju jedni drugima. Nije iznenađujuće što ove veze prevazilaze profesionalne granice i što su mnogi od njih bliski prijatelji i privatno. Zajednički izlazak, slavlje i situacija u kojoj bi se mogli opustiti pomaže im da se bolje povežu. Često koriste humor kao zdrav odbrambeni mehanizam.

Grupa humanitarnih radnika sa kojima sam radila je heterogena po nacionalnosti i veroispovesti. Kulturne razlike i različita verska uverenja bili su značajan resurs, jer su imali prilike da uče jedni od drugih o strategijama koje su se pokazale korisnim u prevazilaženju stresa.

🔵 Supervizija je suštinska komponenta mentalnog zdravlja i psihosocijalne podrške i smatra se posebno važnom za dobrobit zaposlenih. Osoblje IOM-a na terenu prepoznalo je ovu vrstu podrške kako u ličnim ili timskim izazovima, tako i u odgovaranju na potrebe korisnika. Iz vašeg nedavnog iskustva, koji su glavni ciljevi i svrha sprovođenja stručne psihološke supervizije?

-Iako osoblje IOM-a ima svoju kontinuiranu stručnu obuku, smatram da je važno obezbediti mogućnost supervizijskog rada, u cilju prevencije sagorevanja. Ova vrsta podrške takođe treba da bude kontinuirana, u jasno definisanom i predvidljivom okruženju. Predvidljivost i doslednost su važni, jer nam pružaju sigurnost, osećaj da je neko (supervizor) tu za nas i da će nam biti na raspolaganju. U početku je bilo potrebno steći poverenje unutar grupe,  da će sve ono o čemu razgovaramo ostati unutar grupe i sesije. Superviziju su doživeli kao priliku da izraze svoje neobrađene emocije i da ih procesuiraju u grupi. Jedan od ključnih zadataka je uvežbavanje kako da regulišemo emocije, kako bismo sebi pomogli da umanjimo nivo anksioznosti i stresa.

Sa druge strane, supervizija je služila i kao kanal komunikacije sa drugim organizacionim strukturama IOM-a (pre svega sa osobljem u kancelariji), da se prenesu potrebe radnika na terenu. Važno je održavati redovnu razmenu između zaposlenih u kancelariji i radnika na terenu, sa jasnim i precizno definisanim zahtevima i očekivanjima sa obe strane, kako bi protok informacija bio brži i efikasniji.

🔵Sa Vaše tačke gledišta, u kojoj meri usvojene tehnike i strategije prevencije ali i svest o važnosti brige o sebi mogu poslužiti kao sredstvo humanitarnim radnicima da izbegnu sagorevanje i ostanu profesionalno efikasni?

-Da bismo mogli da napravimo promenu, prvo moramo da postanemo svesni šta trenutno imamo. Tokom supervizijskog rada, prvenstveno smo se fokusirali na prepoznavanje osećanja. Bilo je važno da razmišljaju naglas i izraze svoje brige, osećanja i misli. Tek tada smo mogli da radimo na promeni strategija koje koriste. Prilika da razgovaraju o svojim strategijama sa drugim članovima tima i da uče jedni od drugih kako da se suoče sa teškim trenucima, bila je značajna. Mislim da je to ojačalo grupnu koheziju i pomoglo im da lakše prevaziđu poteškoće.

🔵Koji bi bili neki od načina da ljudi zaštite svoje mentalno zdravlje i spreče ili ublaže moguće negativne efekte stresa?

Važno je, kad god je to moguće, odvojiti posao od privatnog života. Svima nama je potrebna sigurna baza. Potrebno je naći vremena za porodicu, prijatelje, drage ljude sa kojima se osećamo sigurno i prihvaćeno. Da pronađemo vremena za opuštanje. Za neke to znači odlazak u prirodu, u šetnju ili bavljenje sportom, za druge je to hobi poput slikanja ili baštovanstva. Potrebno je malo istražiti i dozvoliti sebi da isprobamo nove aktivnosti. Redovan san, balansirana ishrana i briga o sopstvenom zdravlju su prioritet.

Na kraju, mislim da je najvažnije da budemo svesni svojih potreba i da ih sledimo. Dozvolimo sebi da budemo tužni, ljuti, umorni, ali i srećni, zadovoljni i opušteni, što nije uvek lako.

🔵Koja je Vaša poruka humanitarnim radnicima na ovaj važan dan, a posebno svim onim kolegama i koleginicama na terenu koji su često izloženi različitim vrstama stresora?

-Humanitarni radnici imaju istovrmeno i spoljni i unutrašnji pritisak da je potrebno pomoći, da znaju kako da reše svaku situaciju, da su odgovorni za bezbednost, a ponekad i za živote ljudi kojima pomažu. Ovaj pritisak može rezultirati osećanjem svemoći ili osećanjem bespomoćnosti. Zato je važno da jasno znaju šta su njihove odgovornosti i okvir u kojem deluju. Uloga organizacije u kojoj rade je prilično značajna. Na ličnom planu im je važno da znaju svoje snage i slabosti i da ih prihvate. Da znaju kada je vreme da reaguju, a kada da se povuku. Kako da stvore ravnotežu između želja i mogućnosti. I konačno, kako da postave zdrave granice.

*Jelena Radosavljev Kirćanski je klinički psiholog sa velikim iskustvom u radu sa decom, mladima i porodicama, posebno onima koji su izloženi raznim vrstama nasilja i traumama. Radi u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu i kao vanredni profesor na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum.