Vranje nas je prihvatilo dušom

Antonina je 18. marta 2022. godine došla u Srbiju, sa sinom Jurom koji u tom momentu ima sedam godina i tek što je pošao u prvi razred. Od rata koji je besneo u Luganskoj oblasti, slučajno ih je izbavila jedna žena i izvezla iz grada, taman kad je Antonina, držeći sina u zagrljaju, pomislila da nema spasa. 

Pre nego što će napustiti Severodonjeck, radila je kao agent za nekretnine, a suprug je bio vozač. Kada se osvrne unazad, vodili su miran, običan život, a onda je rat sve preokrenuo. 
U Vranju su pune dve godine, u centru za azil, Jura završava 3. razred. Srećni što imaju krov nad glavom i sve što je neophodno za normalan život. 

„Zahvalna sam državi Srbiji, ali i ljudima u Vranju što su nas prihvatili, a pošto smo sličan, slovenski narod, narod pravoslavni, nije postojala neka velika barijera, “ kaže Antonina. 
Sviđa im se život u Vranju, iako nije veliki grad, ali pruža im sve što im je potrebno. 
Antonini je kao majci najvažnije što Jura redovno pohađa nastavu i što su ga školski drugovi, drugarice i nastavnici OŠ „Radoje Domanović“ lepo prihvatili. Podrška drugara i nastavnog osoblja im je bila naročito važna u prva 3 meseca.

„To je nešto neverovatno! Mislim da to nema ni u jednoj drugoj zemlji!“ priseća se Antonina i dodaje:
 
„Moje dete ima predivnu učiteljicu, ja mislim da je to najbolja i najmilija učiteljica na svetu, i kao pedagog i kao prijatelj. Jura je mnogo voli i poštuje, a ja sam bezbrižna dok je na času, u dobrim rukama.“
Ponekad se i sporečkaju, pa mu učiteljica kaže da nije u pravu, ali to je sve dečije, naivno. Škola svoj deci iz Ukrajine izlazi u susret, a roditelji su mirni kada su deca na nastavi, jer znaju da kvalitetno provode vreme sa vršnjacima i stiču dobro obrazovanje.

Antonina je u ove dve godine potpuno ovladala srpskim. Pored besplatnih časova u školi jezika, za koje je dobila i sertifikat u decembru, bilo joj je lakše da savlada jezik jer je uz sina i ona bila kao đak-prvak. 

„Najviše sam naučila iz razgovora sa ljudima, prijateljima koje sam stekla,“ objašnjava Antonina. 
OŠ Radoje Domanović svake godine obeležava Dan škole uz jedinstven kulturno-umetnički sadržaj. Ovde godine su, na čelu sa učiteljicom Anom Mikić, autorkom inkluzivne školske izvedbe „RAD(e) i MIR (a)“, priredili pozorišni spektakl za pamćenje. 

„Poziv da učestvujemo u predstavi je za mene i moje dete najpre bilo veliko iznenađenje, a onda smo  se uplašili kako ćemo da glumimo i pevamo a da se ne primeti akcenat“, priča Antonina. 

„Na probama smo bili kao porodica, još više smo se združili sa drugim roditeljima, decom, nastavnicima, uz osećaj da zajedno stvaramo veliko delo.  Iza te predstave stoji ogroman rad, mi smo je s dušom pripremali! Osetili smo da smo se još više adaptirali, da nas je narod Vranja prihvatio dušom!“ uz neskrivene emocije priča Antonina i dodaje:

Tokom prvih proba, kad sam prvi put čula pesmu „Samo da rata ne bude“, ja sam neprekidno  plakala. Želim da svuda bude mir!“

Da je učešće u predstavi bilo predivno iskustvo, potvrdile su i druge mame, kojima je škola po završetku predstave poklonila kostime.

„Nismo očekivale ovako lepe haljine na poklon, jer smo  u prihvatnom centru svaki dan u farmerkama i trenerci, a ova scenska garderoba nas je podsetila da smo i dalje žene, koje vole lepo da se obuku i doteraju,“ u njihovo ime kaže Antonina.

Svi su zahvalni Međunarodnoj organizaciji za migracije,  Evropskoj Uniji, UNHCRu, UNICEFu, i brojnim organizacijama civilnog društva, a posebno Komesarijatu za izbeglice i migracije republike Srbije koji je sa njima svakodnevno dele brige i strepnje i odgovaraju na sve njihove potrebe, nekad savetom, nekad delima. 

„Ovde nemamo primanja kao u EU, ali imamo krov and glavom, hranu, dobijali smo  razne vaučere, kartice, naročito u početku. Na svemu smo zahvalni,“ ističe Antonina. 
Za kraj poručuje svoj deci i roditeljima sveta da nikad ne smemo da dignemo ruke i da uvek moramo da se borimo.

„Mi moramo da živimo i sve da preživimo, da budemo srećni i zdravi, makar kao omaž svim ljudima kojih nema, koji su stradali.. moramo da živimo dva života,  i za njih!“