Protekle tri godine, Nanik Lestari i njen suprug Janto doživljavali su Srbiju kao svoj dom, u nadi da će pronaći pristojne prilike za posao u zamenu za veštine i radne navike stečene u svojoj domovini, Indoneziji.

„Nije bilo lako ostaviti naša dva sina u Sukadani, kaže Nanik, ali vodili su nas izgledi da im ponudimo bolju, sigurniju budućnost.”

Živeli su prosečnim životom u oblasti Lampung, donekle tradicionalno podeljenih uloga: dok se Janto bavio poljoprivredom, Nanik se brinula o deci, kući i pomagala mužu.

„Svakodnevni život je bio OK, ali kad imate decu, za njih želite više od toga, bez obzira na cenu,“ priča Nanik.

Par se zaputio u Srbiju, na, kako su verovali, bezbedno, regularno putovanje sa još dvadesetak indonežanskih državljana, gde im je obećan dobro plaćen posao, preko agencije koja im je preporučena.

„Bilo je veoma teško, priseća se Nanik, rekli su nam da najpre idemo na Bali, gde smo čekali devet meseci pre nego što smo konačno stigli u Srbiju. Agencija je odlagala polazak, uprkos velikoj svoti novca koji smo platili unapred.”

Kada su konačno stigli u Srbiju, predstavnik agencije je prevezao grupu u Gornji Milanovac gde je trebalo da ih sačeka posao. Ispostavilo se da posla nije ni bilo. Grupa Indonežana je odlučila da napusti Srbiju, svi osim bračnog para Lestari, rešenog da se bori za ponudu koja je ugovorena pre puta.

„Posle tri meseca počeli smo da radimo u fabrici za preradu drveta. Plata je bila tri puta manja od obećane u Indoneziji, radno vreme iscrpljujuće, uz samo nekoliko slobodnih dana“, objašnjava Janto.

Na ovom poslu su proveli nekoliko meseci pre nego što su odlučili da potraže manje zahtevan i bolje plaćen posao. Do tada je i predstavnik agencije otišao iz zemlje, pa su se u potragu za novim poslom upustili sami. Par se preselio u Pančevo da radi u magacinu plastike. Ni ovog puta poslovni angažman nije podrazumevao regulisanje radne dozvole.

Na kraju, neizvenost, izneverena očekivanja, ali iznad svega želja da se ponovo spoje sa ostatkom porodice, bila je veća od odluke da ostanu u Srbiji.

“Nismo imali puno prilike da obiđemo Srbiju. Od onoga što smo videli, gradovi su lepi i čisti, a ljudi ljubazni i prijateljski nastrojeni, kaže Nanik.

Ipak, nedostaje im indonežanska klima, sporiji način života, začinjena lokalna hrana. Sve je to bio razlog više da spakuju kofere i vrate se svojoj kući. Saznanje da će nakon skoro četiri godine porodica ponovo biti na okupu, probudila je novu nadu i radost. Rodila se i ideja da se vrate onome što najbolje umeju da rade.

„Želimo da imamo sopstvenu farmu koza, uzgajamo useve i bavimo se onim što najviše volimo, a to je poljoprivreda,” zaključuje bračni par Lestari.

Drago nam je što smo ovom vrednom, hrabrom paru omogućili siguran i dostojanstven povratak kući.

Asistirani dobrovoljni povratak i reintegracija (AVRR) je najpoželjniji modalitet povratka za migrante koji ne mogu ili ne žele da ostanu u Srbiji.

U 2025. godini nastavićemo da omogućavamo efikasne i inovativne kanale za regularne migracije sa posebnim fokusom na mobilnost radne snage.